“Nikada se ti nećeš vratiti”, samouvereno mi kaže Nina, posle naše priče da sa penzijom od $1500 u Beogradu možeš da živiš kao car. Nina obožava Srbiju, neumereno i nekritički se suprotstavlja svakom mišljenju o Srbiji koje odudara od njene idealne slike, jer “Šta nam fali” imamo svoje jutarnje trčanje na Adi i stotine kafea baštica na Čuburi i Neimaru, ai druge zemlje imaju loše politike. Nina je vitka plavuša ranih pedesetih godina, po svim kriterijuma zgodna žena, koja izgleda bar deset godina mladje. Pre samo godinu dana “startovala” me je da se venčamo “za papire”. Rekao sam joj 20000 eura, i 20 odsto off ako se zaljubim. Ja sam se zezao, ona je bila ozbiljna i sve lepo zapisala u sveščicu koju uvek uredno nosala prilikom naših susreta. U početku je govorila da bi prodala stan i investirala u projekat “obezbedjivanja starosti”, da bi vremenom to prestala da pominje. Ja sam joj, onako usput, napominjao da mislim da bi trebalo da živi u Kanadi 20 godina da bi ostvarila sva ta prava. Razapeta izmedju neumerene ljubavi i patriotizma prema Srbiji i želje za za kanadskom penzijom, ona će zaboraviti prvobitnu konstataciju da će prodati stan na Vračaru da bi došla u Toronto.
Moj Ekspoze o klozetskoj šolji na Vojno Medicijskoj Akdemiji, koji sam sa fotkama objavio na Fejsbuku, je bio prvi ‘patriotski’ sukob sa Ninom i prvi znak da imamo “trouble in Paradise”.
Sticajem okolnosti upoznao sam zdravstveni sistem Srbije iznutra, skoro izbliza. Majka (88 godina) je avgusta 2016. imala stomačne bolove, pala je u nesvest na ulici; bila je sreda i doktorka iz obližnje ambulante nas poslala na VMA jer je ta ustanova dežurna sredom. Proveli smo u mravinjaku Hitne pomoći VMA od 2:30 do 7 sati popodne. Za to vreme sam bio dva puta u WC-u vrhunske medicinske ustanove u Srbiji. Klozetskoj šolji nedostaje daska i vidi se da je odavno tako oštećena; iza nije je neka tkanina, a oko šolje je urin ustajalog amonijačnog smrada koji para nozdrve.
Zar ćemo tako bez daske u smradu mokraće u Evropu, rekao bi ironično moj prijatelj Voja?
Na vratima stoji raspored čišćenja WC: već u 15 sati su popunjene sve rubrike za taj dan 10. avgust – spremačice JL i NS su u svom putovanju u budućnost popunile rubrike i prebrinule čišćenje i za 16:30, 17:30 i 19:30.
Obraćam se uz izvinjenje lekaru koji je pregledao moju majku pokazujući mu sliku rasporeda čišćenja WC ili “održavanja higijene”. “Nije to moja nadležnost”, odgovara mi vidno povredjen mojim obraćanjem. Mora nekog da je briga da je klozet VMA u gorem stanju nego na nekoj železničkoj stanici u Srbiji, mada znam da u svetu i klozeti u železničkim stanicama izgledaju drugačije nego u Srbiji. Nina se strašno iznervirala kada sam to postavio na Fejsbuku. “Zar je to slika Srbije koju prenosiš svojim prijateljjima?” Ljudima treba govoriti o lepim stvarima. Lako je pljuvati po svojoj zemlji, kategorična je Nina.
U udarnom terminu TV dnevnika nacionalne televizije, te 1991. godine, negde u Sloveniji, reporter pita vojnika šta rade i šta se to dešava. “Oni kao oće da se otcepe, a mi im kao ne damo”, odgovara on. Ta reč “kao” obeležiće moje poslednje godine bivšeg ‘kao’ života. Kao radim 93. na FDU-u, primimo kao platu i trčimo preko ledine ka Merkatoru da je zamenimo za marke. Oni iz kao računovodstva se već polako vraćaju sa kursom boljim za bar 20 odsto kolika je bila inflacija za tih pola sata. Primamo šećer i brašno preko sindikata. Na parkingu srećem Slobodana Selenića kako vuče svoj džak brašna: “Živimo kao bubašvabe, profesore”, tek da kažem nešto. Obojici je neprijatno a on uz osmeh odgovara: “Ne može nam ništa ni atomaska bomba”. Zar nisu ni jednom jedinom akademiku na Univerzitetu umetnosti mogli da dostave šećer i brašno na kuću?
‘Kao’ život pičinje 87′. U februaru sam prvi put bio u Njujorku sa udruženjem novinara: tada je umro Vorhol. To mi je bila galvan vest. Nisam ni sanjao do tada da bih mogao da budem emigrant. Tamo u Njujorku sam sreo naše ljude, umetnike, magistre i doktore kaki rade kao kelneri i moleri. U septembru je bila čuvena 8. sednica na kojoj je Milošević u staljinističkom maniru, pred kamerama, preuzeo zemlju. “Kupaćemo se u moru krvi”, rekao sam tada. “Pobedila je prava struja”, odgovara mi glavni urednik  beogradskih novina.
I pitaš me zašto smo otišli!
Bio je 26.septembar 2016. godine. Telefonski poziv u tri ujutru ne znači ništa dobro. “Janja, moja majka, se šlograla”, javljaju mi i izlazim napolje sa Meloom, trogodišnjim čokoladnim labradorom koga zovem jedinim pravim kanadskim prijateljem. Pričam sa Meloom u pustom Liberty Villige-u, dok samo jedna policijska kola krstare kvartom. Kada se otvorio Starbucks sedim sa sinom Nemanjom, on na Twiteru, ja na Viberu. U sledećih 6 sati tri puta sam čuo majku. Bio je to direktan prenos nestajanja: prvi put je samo iz hodnika Urgentnog centra govorila sa “zadebljalim jezikom”, drugi put sam razaznavao po koju reč, dok je treći put mumlala.
“Ko je srpski prajm ministar?” pita me Nemanja. Ja mu kažem izražavajući sumnju u njegovu tviterašku operaciju. On piše twit Vučiću, rts i zaštitniku gradjana: “Moja baba je preživela ustaški holokoust, a ne može srpski zdravstveni sistem”. Ostaje za ovu priču: 14 sati je prošlo od kada je majka Janja pala u kupatilu, do momenta kada je smeštena u bolnicu “Sveti Sava”. Mozak se može spasiti ako se reaguje u prvih 20 minuta ili par sati. Samo je zaštitnik gradjana odgovorio mom sinu, tražeći detalje ‘da pokrene istragu’.
Na ko je kriv u Srbiji? Kriv je pacijent jer se tamo rodio, kažem Nemanji.
Ispratili smo je 5. novembra na Lešću. U glavi mi je tutnjalo: “Ušće – Lešće”. Ta poslednjia dva meseca tri puta sam leteo preko Okeana tamo gde ni smrt nije deo života.
Onda me sad pitaj zašto smo otišli. Kada sam došao u Toronto, hteo sam da intervjuišem i upoznam najvećeg Srbina, da vidim i to nebesko čudo. Pojavio se jedan omanji starčić koji se odmah deklarisao sa “ja sam Veliki Srbin”.
Pričao mi je kako je pobegao sa streljanja na Jastrepcu, o partizanima, o prelasku preko Alpa, o Kosovu o tome kako se moramo boriti za srpstvo.
“Me želim da budem ni veliki, niti mali Srbin, rekao sam mu. To što sam Srbin nije moj izbor, niti želim da moj Nemanja nosi to breme Srpstva ili gine za prodato Kosovo. Ko hoće neka šalje svoju decu u rat. Hoću da bude normalno što sam Srbin i da se toga be stidimo ni ja ni moja deca”. Ostao je zabezeknut spuštene vilice, da bi mi sledeće godine, kada sam pokrenuo ediciju “New Canadian Drama” poslao donaciju, ček na 50 dolara .
Mislio sam neću li i ja jednoga dana završiti u tom ludilu izgubljenog identiteta. Pa ja sam i otišao da budem nešto drugo, iz nemoći da budem to što jesam. Mada za tim još uvek tragam.