May 22, 2024
Toronto, ON
Društvo SPORT

Uroš Đurić: Srbija i Hrvatska kulturološki nisu iste sredine

Fudbal na svetskim prvenstvima je refleksija slike stanja u društvu. Srbija i Hrvatska su možda slične etnički ili antropološki, ali dve sredine kulturološki nisu ni približno iste, rekao je umetnik Uroš Đurić u emisiji „Pola sata Demostata”, koja je snimana juče, pre utakmica četvrfinala prvenstva u Kataru. Đurić je rekao I da prosvećeno antijugoslovenstvo nije moguće, a da antibirokratska revolucija nije završena i da neće biti, sve dok se generacija aktera te epohe biološki ne ugasi. Govorio je i o svom radu „Pižon na Hajberiju, 1983“, kojim se predstavio na 59. Oktobarskom salonu, kao i o ciklusu „Bog voli snove srpskih umetnika“.

Foto: Demostat

Ivana Petronijević Terzić | Demostat |

Uroš Đurić isplivao je kao najrelevantniji analitičar Mundijala, koji je, za razliku od drugih, anticipirao stvari i bio realista. Realnost mu je na kraju i dala za pravo – ne slučajno. 

Ima prekognicije, ima instinkta, ali je on uglavnom baziran na iskustvima, rekao je Đurić, koji tvrdi da je fudbal, a posebno ova reprezentacija i situacija u Kataru, refleksija slike stanja u društvu.  

„Kao što ljudi strašno potcenjuju stanje u Hrvatskoj. To da smo mi slični etnički ili antropološki, to ima smisla, ali kulturološki nismo, kulturološki Srbija i Hrvatska nisu iste sredine, ni približno. I već je to jedna značajna razlika“, naglašava Uroš Đurić. 

„Kao društva, to gde se Hrvatska nalazi danas, a gde se mi nalazimo danas, ne radeći one prizemne paralele koje više liče na sličnost po izgledu – gde se nalazi njihova privreda, gde naša – ne. Govorim o društvenom razvoju – gde se mi nalazimo u ovom društvenom i geostrateškom i geopolitičkom trenutku, a gde oni. I  kako oni doživljavaju sebe i svoju situaciju, a doživljavaju je kao dostignuće, oni smatraju da su nešto dostigli i postigli i da su dobili od razvijenog sveta to za pravo. Da li se mi slažemo sa tim, to je druga priča. I kako se mi osećamo u ovom istorijskom trenutku kao društvo, da li mi mislimo da smo nešto postigli i dostigli i kakvu svet ima percepciju toga.“

Govoreći o Jugoslaviji, Đurić je rekao da se još početkom osamdesetih, i pre i odmah posle Titove smrti, govorilo o perspektivama te države, koje su bile vrlo loše. 

Već sledeće godine, u martu 1981. izbili su neredi na Kosovu, dok se u maju 1981. pojavljuje Gospa u Međugorju, što je, smatra Đurić, mnogo važniji događaj od kosovskih nemira. 

„Mnogi nisu smatrali da je to važno. Pojava Gospe u Jugoslaviji je ustvari ulazak zapadne geopolitike Zbignjeva Bžežinskog i poljske šljahte, to je njihov veliki upad, to koincidira sa katoličkim preuzimanjem pokreta Solidarnost, koji je do tada bio izrazito leve orijentacije“, naveo je on.

Na opasku da je Jugoslavija u svojoj terminalnoj fazi preskočila neke psihološke barijere, pa je Zvezda postala prvak Evrope, a zadarska Riva uzela pesmu Evrovizije, Đurić kaže da društveni i državni razvoj nisu isti i paralelni tokovi i da društvo često biva teže zaustavljeno u svom razvoju nego država, koja može i da se raspadne, a da društvo nastavi da se razvija. 

Smatra da nije do kraja tačna teza da je bivšim državama bez Jugoslavije krenulo na bolje, navodeći da su zapravo svi uspesi društava nastalih posle raspada ustvari u temelju Jugoslavije.

„Kad pogledaš, šta su bila društva pre Jugoslavije – ona su bila marginalna na svaki način. Taj društveni skok od 1918. do 1991. godine je bio jedan od najznačajnijih globalnih fenomena, a posebno najznačajnijih fenomena u razvijenim društvima Zapada“, rekao je Uroš Đurić. 

Đurić smatra da prosvećeno antijugoslovenstvo nije moguće.

„Može se formalno i lagati da si antijugoslovenski orijentisan, kao što su to, na primer, Hrvati ideološki, a da ti je zapravo kompletna koncepcija države uspostavljena na jugoslovenskom, a ne na NDH konceptu“, naveo je on. 

Na pitanje da li smo ikada izašli iz antibirokratske revolucije, Đurić kaže da ona i dalje traje i da će trajati sve dok se, nažalost, ta generacija biološki ne ugasi. 

„Svi akteri antibirokratske revolucije, kao akteri epohe ili ljudi koji su se formirali kao ličnosti u tim godinama, i dalje su na društvenoj i političkoj sceni i to visoko rangirani“, naveo je on.

Fudbal je refleksija društva 

Đurić je u emisiji govorio i o razlozima loše igre srpske reprezentacije, navodeći da su ga šokirale neke stvari koje su se dešavale u Kataru – to što naša reprezentacija nije radila video analize protivnika pred utakmicu, što je Dragan Stojković Piksi samo na kratko prisustvovao najznačajnijem, poslednjem treningu pred utakmicu sa Švajcarskom, kao i činjenica da je reprezentacija sve vreme bila u neredu i da je svako ko je hteo mogao da dođe u kontakt s njima u hotelu u kojem su boravili.

Kaže da su čak i naše reklame za Mundijal militarizovane i populističke u svom esencijalnom smislu, kao i da su suštinski negativne po svojim porukama. 

„Tehnologija nije dovoljna da bi se društvo osavremenilo, zato što se može upotrebiti za potpuno arhaične poruke, koje nemaju nikakve veze sa savremenim trenutkom, tipa, majko, Srbija zove.“

Podseća da je već devedesetih stanje u kojem se nalazi globalna civilizacija nazvao tehnofeudalizam,  termin koji je, kaže, prvi izgovorio u intervjuu za BBC pre 28 godina, a koji označava trenutak u kojem  tehnologija nezaustavljivo ide napred, a društveni odnosi su u rikvercu. 

Đurić je u emisiji „Pola sata Demostata“ pričao i o svom radu „Pižon na Hajberiju, 1983“, kojim se predstavio na 59. Oktobarskom salonu, kao i o ciklusu „Bog voli snove umetnika“, nastalog od fotografija snimljenih uživo sa fudbalskim timovima, za koji je rekao da je priča o fudbalu i njegovoj emancipatorskoj ulozi u društvu.

Izvor: DEMOSTAT

X